Goli život Golog otoka

       
Sukob Tita i Staljina u svetlu Rezolucije Informbiroa 1948. godine, odredila je sudbine stotina i hiljada „političkih neistomišljenika“ u Jugoslaviji. U zatvorima i logorima (zvanično: radilišta kažnjenih društveno – korisnim radom) bilo je zatočeno i nekoliko hiljada žena. O toj činjenici u Jugoslaviji se nije govorilo sve do poslednje decenije dvadesetog veka. Tek kada je istinu o postojanju logora za žene, otkrio jugoslovenski književnik Danilo Kiš, ređala su se svedočanstva preživelih zatočenika komunističkih logora u prvim posleratnim godinama.

   
              Kraj rata Eva i Rade Panić dočekali su u Beogradu, gde se im 1945. rodila ćerka Tijana. Nastanili su se u centru prestonice, u Kosmajskoj ulici broj 34. Prvih godina po oslobođenju, Rade Painić službovao je u Odeljenju unutrašnjih poslova, a potom imenovan za instruktora konjičke milicije. Taj posao je obavljao do 1951. godine.„Živeli smo veoma skromno od Radetove plate, jer nisam bila zaposlena. Iako smo, za razliku od drugih, imali pravo da koristimo robu iz državnih magacina, uglavnom nismo imali novca da podignemo sva sledovanja, pa sam sa prijateljicom Mirom Carin formirala zajedničko domaćinstvo. Oktobra 1951. godine, Rade se prilikom pada sa konja teško povredio i odsustvovao sa posla. Nekoliko dana kasnije, 13. oktobra, stigao mu je poziv od generala Drulovića, komandanta Milicije. Otišao je na razgovor u Ministarstvo i više se nikada nije vratio. Tada sam ga poslenji put videla. “Bile su to godine kada nije bilo nevinih. Politički sukob Tito – Staljin, u svetlu Rezolucije Informbiroa, koštao je života mnoge Jugoslovene. Pod sumnjom da je deo informbiroovske propagande, vojne vlasti su uhapsile Radeta Panića. Bez istrage i suđenja, optužen je da je ruski špijun, i kao takav, opasan po državu.

„Narednog dana do mene je došao neki čovek u crnom kožnom kaputu i saopštio da je moj suprug izvršio samoubistvo u zatvoru. Posle vrlo neprijatnog razgovora, odvezao me je u Vojnu bolnicu, gde mi je ponovljeno da je Rade uhapšen po prijavi nekoga iz Vojne kontraobaveštajne službe. Zatražili su da ga se javno odreknem kao izdajnika. Rekli su da će to biti obajvljeno sutradan u „Borbi“ – a ja ću biti slobodna. Odbila sam i prkosno rekla da moj suprug nikada nije bio narodni neprijatelj i da ga se nikada neću odreći.– Dobro, onda idete u zatvor, a Vaša Tijana će ostati na ulici! – zapretili su.Ostala sam pri svojoj odluci i ubrzo se našla iza rešetaka, u istražnom zatvoru na Obilićevom vencu – svega nekoliko metara od stana u kom smo živeli.

          Posle šest meseci provedenih u istražnom zatvoru na Obilićevom vencu, Eva Panić je sa još 17 žena odvedena u logor na ostrvu Sveti Grgur. U zloglasnom radilištu na Jadranu, kako su ženski logor nazivale tadašnje vlasti, provela je narednih 19 meseci. Ponižavanja, fizičko maltretiranje i surove metode reedukacije kažnjenica, bile su svakodnevica stotinama žena zatočenih u bespuću Kvarnerskog zaliva.„Tijana je ostala potpuno sama. Bez oca koji je bio nevino optužen, i majke koja je bila daleko. Tek posle godinu dana dobila sam prva Tijanina pisma. Imala je svega sedam godina. Pisala je i crtala, a ja nisam mogla da joj napišemono što sam želela. Prolazili su meseci, a odvojenost od ćerke sve sam teže podnosila. Živela je kod moje sestre Klare u Lendavi u Sloveniji. Posle 26 meseci provedenih u istražnom zatvoru i logoru, na slobodu sam puštena 29. novembra 1953. godine. Ponižena i nesrećna, bila sam bez posla, novca i stana i još dugo nisam mogla da primim Tijanu nazad, jer nisam imala kud. Dane sam provodila u stanu svoje prijateljice, a noću spavala na podu, jer kreveta nije bilo. Uprkos svemu, bila sam uporna da dokažem da je Rade nevin stradao. Zatražila sam i dobila na uvid predmet svog supruga 1964 godine i u dosijeu jasno videla da je Panić bio nevin. Potkazao ga je pukovnik KOS-a Milenko Nikitović, koji je kasnije, zbog lažnog prijavljivanja, osuđen na 18 godina zatvora. Iako sam bila slobodna, teški dani su tek dolazili.“Posle nekoliko turobnih godina u Jugoslaviji, Eva Panić napustila je Beograd i nastanila se u kibucu Shaar Hamasqim u Izraelu, gde je upoznala svog budućeg supruga Mošu Nahira. 

Večito radoznalog Danila Kiša, krajem osamdesetih godina prošlog veka, put je odveo u Izrael. Susret sa Evom Hanir Panić i Ženi Jovankom Lebl, otvorio je oči jugoslovenskoj javnosti. Inspirisan sudbinama dveju jugoslovenskih Jevrejki, nekoliko godina kasnije snimio je televizijsku emisiju „Goli život“ – prvo živo svedočanstvo žena – zatočenica komunističkih logora u Jugoslaviji.„Sećam se da je bila subota kada me je Kiš posetio. Naš razgovor je trajao nekoliko sati, on je neprestano postavljao pitanja – nije dozvoljavao nikome da nas prekida. Za mene, kao i za njega, taj susret bio je veliki događaj. Kada je 1989. godine u Jugoslaviji prikazana Kišova emisija „Goli život“ bila je to prava senzacija. Novine su pisale: Eva je otvorila Pandorinu kutiju! Ja sam samo želela da svi saznaju kako je moj suprug nastradao. Nisam ga zaboravila. Nikada ga nisam prebolela.“ – kaže Eva Nahir Panić. 

Tekst: "Od Čakovca do Izraela" štampan je u Jevrejskom pregledu juna 2014. godine. PDF možete preuzeti ovde >>>>

Uslovi korišćenja Pravila privatnosti
Powered by WebIzlog